Историјат

 

Црвени крст Сомбор

У листу ,,Бачка,, од 29. јула 1901. године дат је опширан приказ са оснивачке седнице Друштва Црвеног крста у Сомбору.
Уводном речи Станислава Латиновића представљен је историјат Црвеног крста у Угарској као и другим европским земљама, истакнута је жеља да се и у Сомбору организује Друштво Црвеног крста, све то образлажући потребом да се помогне сиромашним и свима који су пострадали из било којих разлога. Уводничар констатује да у Сомбору постоје и друга хуманирарна друштва за која он мисли да нису нарочито успешна, те зато, а и по иницијативи главног Одбора Црвеног крста Угарске се приступа оснивању овог Друштва у Сомбору.
Оснивачка седница Друштва је одржана у великој сали Градске куће уз присуство најугледнијих личности јавног и политичког живота града и жупаније,међу којима су били и Геза Латиновић посланик Земаљске скупштине, а за ову прилику и повереник централне дирекције мађарског друштва Црвеног крста, Хауке Имре, градоначелник Сомбора и многи други.
Оснивачка Скупштина је прихватила уводно излагање као и извештај Иницијативног одбора за оснивање Друштва ЦК у Сомбору и на крају изабрала прво руководство Друштва Црвеног крста у Сомбору и то:
– за председника Јожефа Сечењи, посланика у замаљској (Угарској) скупштини
-за бележника, градског сенатора, Станислава Латиновића
за чланове ииз реда дама, Борбалу Естеграми, супругу Јаноша Михаљиа, Катарину Вукичевић, супругу доктора Иштвана Закоа, супругу Балинта Фернбаха, супругу Иштвана Семзе, супругу Ђуле Карачона, супругу Жигмонда Коцкара, супругу Имре Хаукеа, супругу Шандора Почкајиа, супругу доктора Геодена Алфелдиа – Естеру Кораћ, а за чланове из реда господе изабрани су: Ђула Карачон, Жигмонд Коцкар, Петар Вукичевић, Геза Ђерфи, Антал Фернбах, др Шаму Дринер, Густав Фалиционе, Миливој Каракашевић, Коста Косанић, др Симеон Павловић, Никас Греф, Имре Хаук, Ђула Фејер, Елек Гожду, Мор Силађи, Пал Деметер, др Ненад Бикар, Љубомир Купусаревић, Имре Фрај и Имре Штајнер.
Тако је почело деловање Друштва Црвеног крста у Сомбору под тим именом, међутим у Историјском архиву у Сомбору има више писаних извора који нас упућују на сазнање да Друштво Црвеног крста у Сомбору има веома озбиљне претече још у седмој и осмој деценији деветнаестог века, те да само из формалних разлога (као шту су име и организациона повезаност са Друштвом ЦК у главном граду тада постојеће државе) не узимамо, а могли бисмо, неки ранији датум за дан оснивања Друштва Црвеног крста у нашој средини.
У записницима Магистрата имамо низ сведочанстава о томе да је у Сомбору било више покушаја организовања удружења са хуманитарним циљевима. Често су ова друштва ограничавала своје деловање унутар одређене нације (вере) или чак струковних односно цеховских сталежа.
,,Госпођински одбор,, је хуманитарно друштво чији рад можемо пратити кроз архивску документацију од 1876. године у почетку у вези са српско-турским ратом, не само зато што су у српској војсци учествовали и добровољци из СОмбора, него и зато што су сомборци и тада помагали на различите начине сународницима у матичној држави. ,,Госпођински одбор,, је организовао више хуманитарних акција, прикупљања новчаних средстава као и разиличитих врста роба ради слања у Србију.
У фонду Магистрата наилазимо на више докумената који се односе на рад овог Одбора. Друштво је увек истицало да је његов основни циљ помагање сиромашнима без обзира на веру (националност).
Уосталом, у раду овог Друштва, поред Срба учествовали су и чланови других националности.
Обзиром на циљеве, обим делатности, мноштво хуманитарних акција и помоћи упућених широм јужнославенских земаља, као и вишенационално чланство овог Друштва, ,,Госпођински одбор,, можемо сматрати за претечу Друштва Црвеног крста у Сомбору.
Београдски одбор Црвеног крста је одликовао ,,Госпођински одбор,, у Сомбору Орденом Црвеног крста, а посебна признања додељена су већем броју чланова овог Друштва.
И тако, 1901. године, под утицајем идеја Црвеног крста у Европи, али и на основу одређених гледишта мађарске власти, одлучено је да се у Сомбору на принципима Црвеног крста и под тим именом оснује Друштво Црвеног крста.

Од оснивања па до краја првог светског рата Друштво Црвеног крста у Сомбору је углавном успешно радило, првенствено на организовању добротворних акција у корист сиромашних. За време првог светског рата Друштво, под руководством др Јована Милера, активно ради на прикупљању помоћи за рањенике и организује курсеве за добровољне болничарке. У овом периоду државне власти, више но иначе, надзиру рад Црвеног крста.
Исходом Првог светског рата настале су далекосежне последице на државно-политичком плану у читавој Европи, па тако и у овим крајевима. Војводина је вољом већине својих становника присаједињења Краљевини Србији, да би потом дошло до формирања државне заједнице јужнославенских народа.
За друштво Црвеног крста у Сомбору то је значило наставак деловања на познатим принципима у новим околностима.
Око Друштва се и даље окупљају најугледнији грађани различитих занимања и националности, а јединствени да својим деловањем помогну свима који такву помоћ требају. Многи чланови руководства Црвеног крсат и активности из ранијег периода и даље остају верни идејама Друштва. Године 1921. је формиран Окружни Одбор Друштва Црвеног крста који је истовремено вршио функцију Месног Одбора за Сомбор. До 1933. године у тадашњој Југославији примењивани су различити прописи о Друштву Црвеног крста, а те године донет је Закон о Друштву ЦК Краљевине Југославије. Друштво је стављено по покровитељство краљевске куће.
Све ово сведочи да је држава, свесна значаја и улоге Црвеног крста настојала да унапреди организацију, помогне рад као и да оствари свој непосредни утицај на Друштво ЦК. Рад Црвеног крста у Сомбору у периоду од 1941.г. у сваком погледу се може оценити као успешан. 1939. године Друштво Црвеног ркста у Сомбору купује кућу на Апатинском путу број 15 за потребе Дома Црвеног крста. Та кућа плаћена је за оно време великим новцима – 250.000 динара. Опремљена је различитим инвентаром тако да су се у Дому могле одвијати различите хуманитарне активности.
Велике заслуге за ово имала је тадашњи председник Друштва ЦК у Сомбору др Нада Ћовић-Градић као и већи број угледних чланова Управног Одбора ЦК.
За време окупације (11.04.1941.-21.10.1944.) Друштво ЦК у Сомбору је било неактивно, односно мађарске окупационе власти су му забраниле рад, конфисковале зграду Дома са целокупним инвентаром као и новчана средства. У исто време окупационе власти су формирале свој ,,Црвени крст,, који је искључиво служио само тој власти. Ни један члан предратног руководства ЦК није служио у том ,,Црвеног крсту,,.
Последњи Управник и Надзорни одбор Друштва Црвеног крста у Сомбору уочи окупације чинили су др Нада Ћовић Градић, др Јован Милер, Федор Коњевић, Вуксановић Вера, Шарчански Јованка, др Миленко Петровић, Јован Гуцуња. Одмах по ослобођењу већина преживелих активиста Црвеног крсат укључила се у рад Друштва.
У првим годинама после Другог светског рата Друштво Црвеног крста је морало да понесе огроман терет великих задатака:
– успостављање организације ЦК у свим насељеним местима
– збрињавање ратне сирочади
– здравствено просвећивање народа и сузбијање епидемија
– обука добровољаца за помоћне болничарке као и за пружање прве помоћи
– прихват и помагање ратних инвалида
– прихват повратника из ратног заробљеништва и интернације
– помоћ избеглицама
– служба тражења

Ново руководство Друштва ЦК у Сомбору је изабрано на оснивачкој Скупштини 22. априла 1945. године, али активности чланова ЦК а посебно др Наде Ћовић Градић и Јованке Шарчански су отпочеле одмах по ослобађању Сомбора.
Током новембра, децембра 1944. и јануара 1945. године канцеларија Црвеног крста Сомбор је била у Градској кући да би се потом преселила у Дом Црвеног крста на Апатинском путу број 15. Већ током новембра 1944. активирана је служба тражења ЦК. Организовано је више акција на прикупљању добротворних прилога у новцу, храни и одећи за ратну сирочад, повратнике из заробљеништва и ратне инвалиде.

Служба тражења као јавно овлашћење Црвеног крста свој рад заснива на одредбама Женевских конвенција и прописима Државе. Ова Служба у СОмбору према за сада познатим документима делује од 1923. године. У протеклих скоро 75 година Служба тражења је више пута била у ситуацији да помаже људима у проналажењу рођака и пријатеља које су ратови и прогонства раздвајали. Ратни заробљеници, интернирци, избеглице су најчешће или једино путем Црвеног крста могли послати или добити поруке. У архиву Црвеног крста Сомбор имамо десетак хиљада таквих порука, а највише из периода 1945-1946 и 1991-1996.